Zašto se dokazujemo drugima?

Uloga dokazivača je danas jako rasprostranjena zato što je sistemski podržana. To je uloga nekoga ko je u stanju velikog straha i napetosti pred drugima, a najviše autoritetima. Nastaje iz pozicije u kojoj se u primarnoj porodici nije dobro definisao lični identitet. To znači da roditelji nikada nisu dali jasne naznake i uputstva za samovrednost, te su zahtevi bili neispunjivi. Nikad nismo bili dovoljno dobri, ma koliko se trudili.

Svaka ljubav je uslovna, ali je ovde problem bio u tome što je prostor za prihvatanje deteta bio isuviše uzak. Bilo je: ili kako mi kažemo, ili nikako, a i onda kada dete uradi ono što se od njega traži, to je i dalje podrazumevano. Nikada nije bilo dovoljno vredno. Ovo je veoma čest slučaj u porodicama u kojima bar jedan roditelj oseća samoprezir ili ima takvu strukturu ličnosti koja se lako može uklopiti u dijagnozu narcističkog ili graničnog poremećaja.

Takav roditelj ima nestabilna raspoloženja i samovrednovanje, te mu/joj je neophodno da neko drugi bude kriv za ta raspoloženja, i zato dete biva izloženo neispunjivim zahtevima. Sve dok dete nije dovoljno dobro, to je dobar izgovor za njihovo osećanje praznine.Dete to, naravno, ne razume, i nastavlja da se dokazuje verujući da je problem u njoj/njemu, te tako imamo bazu dokazivanja svoje vrednosti. Tu postoji ukorenjeno nisko samopoštovanje i strah od toga da se vredi.

Dokazivač odrasta sa idejom da je nepoželjan, teret, i da će ga drugi lako odbaciti, čim ga razotkriju. To je posledica takvog odrastanja, i nemogućnosti da se roditeljski zahtevi zadovolje. Ova uloga sa sobom uvek nosi frustraciju zbog nemogućnosti da se uspostavi sopstvena vrednost i validira svoj identitet. To su obično deca koja rade sve što treba, ali što više rade, to se i oni i njihov uspeh više podrazumevaju. Samim tim, odrastanje u takvoj atmosferi stvara ulogu dokazivača – nekoga ko je u stalnom strahu da bude procenjen kao uljez, kao nedovoljno vredan, nekoga ko je stalno u stidu i strahu da će ga drugi odbaciti, da će ispasti glup i pogrešiti.

Dokazivači motivaciju za sve što rade nalaze samo u prevazilaženju unutrašnjeg osećaja srama i neadekvatnosti, te su to obično ili ljudi koji puno prokrastiniraju, ili koji su izuzetno uspešni i organizovani.

Taj osećaj lične neadekvatnosti je težak za podnošenje, i zato su skloni zavisničkim ponašanjima, od kojih je jedna forma: radoholičarstvo. Sve što može da zatrpa taj osećaj neadekvatnosti i bezvrednosti dolazi u obzir. Još jedan fakultet, master, doktorat… samo još jedan, a onda opet nešto novo. Ne sme da se stane.

Problem je što nigde nema njih; dokazivanje podrazumeva pretpostavljanje tuđih očekivanja, bez razumevanja svojih. Što je najgore, ta tuđa očekivanja nikada nisu zapravo tuđa, nego su naša. Dokazivač se uvek postavlja u poziciju manje vrednog i uvek pokušava da zadivi i ne razočara autoritet.

Dokazivač živi u samopreziru, duboko ubeđen da ga roditelji nisu voleli zbog urođene neadekvatnosti, i da će biti voljen ako se samo malo popravi. To znači da se dokazivač dokazuje, ali se nikada ne može dokazati dovoljno da bi se osećao dovoljno vrednim. Pošto je to tako, onda se ta dokazivačka igra odigrava iznova i iznova, i često je jedini motiv u životu. Pošto žive u samopreziru, oštro dele svet na vredne i bezvredne ljude, i samim tim preziru sve ljude kojima ne moraju da se dokazuju, jer ih podsećaju na sebe same.

Ova igra se odigrava zato što je preteće sebi priznati da nismo bili dovoljno prihvaćeni i voljeni od roditelja jer je to teže podneti nego da smo sami krivi. Ako si sam kriv – ispravljivo je, do tebe je što je kontrola.

Ključan problem dokazivača je strah od napuštanja i nepoverenje. Poverenje povređuje, a dokazivač ne zna svoje potrebe, te svoj bes ne vidi. Samim tim, živi u strahu da ne vredi i dokazuje se da vredi, bezuspešno, jer nijedna spoljašnja validacija nije dovoljna.

To se posebno vidi u partnerskim vezama, u kojima se često dokazuju partnerima. Ukoliko se dokažu, i osvoje partnera a ne dobiju ispunjenje tog osećaja praznine (a neće ga dobiti), kreću da osećaju bes. To je baš ta psihološka igra iz detinjstva. Dokazuju se rigidnom autoritetu od roditelja, a on nikako da se promeni i postane manje hladan. Zato u vezama najčešće biraju i bivaju sa hladnim, distanciranim partnerima koje posle pokušavaju da promene i “otople”, kao hladnog roditelja.Izborom takvog partnera pokušavaju da repariraju odnos iz detinjstva, ali i da se sakriju od izbora nečeg drugačijeg, pošto im je to  dosadno, dovodi ih u vezu sa sopstvenom neadekvatnošću. Čim ih neko prihvati, osećaju se kao da ta osoba nije dovoljno vredna.

Seksualna želja i ponašanje u seksu je isto dokazivačko i nestaje kada se dokažu. I tako, od odnosa do odnosa, a ono što je potrebno jeste da rade na samoprihvatanju i reparaciji tog dečjeg, odbačenog dela sebe.

Problem je u tome što se ovaj ekonomski sistem hrani dokazivačima. Oni su odlični zaposleni i kupci, najčešće usamljeni ili sami. Reparativno iskustvo koje im je potrebno a koje podrazumeva bliskost sa drugima danas se ne promoviše, i zato ne vide da imaju problem, posebno što se taj problem prikriva poslovnim uspesima i novcem.

Piše Milan Damjanac psihoterapeut

velikeprice.com