Zašto neki ljudi žive i sto godina uprkos tome što sve rade pogrešno

Nekolicini srećnika čak ni nezdrave navike ne uspevaju da skrate život

Istraživanja pokazuju da značajan udeo imaju geni, više od drugih faktora

Kako funkcionišu takozvani anti-ejdžing geni i da li ih i vi imate

Neki ljudi koji dožive stotinu godina više puše, piju žestoka pića ili svako veče popiju pivo. Drugi svakodnevno uživaju u sladoledu ili, recimo, piju tri čaše Dr. Peppera. Ovaj paradoks je jedan od razloga zašto nekoliko naučnika koji proučavaju ekstremne starosne granice nije bilo iznenađeno nedavnom studijom koja pokazuje da je dugovečnost približno 50 odsto genetska, a 50 odsto uslovljena okruženjem – što je znatno veći genetski doprinos nego što su ranija istraživanja sugerisala.

Poruka koju treba poneti nije da je vaše vreme na Zemlji unapred određeno vašim genima. Pažljiviji pogled, mimo naslova, otkriva nešto i obećavajuće i intrigantno. Za većinu nas, zdrava ishrana, redovno vežbanje i adekvatan san mogu drastično povećati šanse za duži i zdraviji život.

Ipak, retka nekolicina se rađa sa nesvakidašnjom kombinacijom gena koji zapravo usporavaju proces starenja. Ti geni ih čine manje podložnim uobičajenim ubicama povezanim sa starošću – srčanim bolestima, Alchajmerovoj bolesti i kanceru – čak i kada se ne pridržavaju dosledno saveta svojih lekara.

Ne morate menjati ljudske gene da biste produžili dugovečnost. Istraživači počinju da razotkrivaju kako ovi geni funkcionišu i pokušavaju da njihove efekte repliciraju kod ostalih putem lekova ili drugih intervencija. Istovremeno, rade i na prilagođavanju terapije i saveta o ishrani individualnom genetskom profilu.

Nova studija, objavljena u časopisu Science i koju su predvodili istraživači na Naučnom institutu Weizmann u Izraelu, privukla je veliku pažnju jer pokazuje da geni igraju veću ulogu u dugovečnosti nego što se ranije verovalo, što je u suprotnosti sa glavnim naslovima iz 2018. koji su sugerisali da geni imaju znatno manji uticaj. To ranije istraživanje oslanjalo se na genealoške zapise koji sežu nekoliko vekova unazad i možda je procenilo znatno niži genetski doprinos – svega oko sedam odsto, jer je veliki broj ljudi umirao od zaraznih bolesti.

Nekoliko drugih studija procenilo je da je genetski doprinos dugovečnosti oko 20 odsto. Ali naučnici koji proučavaju starenje kažu da ova istraživanja ne mere uvek istu stvar. Najnovije istraživanje kombinovalo je više skupova podataka i primenilo matematički model kako bi se isključile smrti od nesreća, zaraznih bolesti i drugih uzroka na koje geni verovatno nemaju uticaj.

Pozitivan stav prema starenju

Ti faktori su imali još veću ulogu u ranijim vekovima, kada je dominantna rana smrtnost držala prosečan životni vek znatno ispod 50 godina. Danas je očekivani životni vek u SAD porastao na gotovo 80, iako se ljudski genom nije promenio.

Ključni koncept je da se odnos između genetskih i uticaja sredine menja kako ljudi stare. „Veoma je važno praviti razliku između onoga što je potrebno da se dođe do ranih osamdesetih, naspram onoga što je potrebno da se dođe do oko 100, pa čak i do starosti poput 105 ili 110 godina“, rekao je Thomas Perls, gerijatar iz Boston University Medical Center.

Perls, osnivač i direktor New England Centenarian Study, procenjuje da je dugovečnost do sredine osamdesetih oko 25 odsto određena genima, a 75 odsto izloženošću sredinskim faktorima i zdravstvenim ponašanjima. Koristeći podatke koje je prikupila njegova istraživačka grupa, utvrdio je da je dostizanje 100 godina 62 odsto nasledno, dok je životni vek do još starijih godina bliže 80 odsto.

Zdrave navike, rekao je, uključuju uravnoteženu ishranu, održavanje zdrave telesne težine, redovno vežbanje, nepušenje i konzumiranje alkohola samo vrlo povremeno, ako i toliko. Takođe je važno, dodao je, efikasno upravljanje stresom i pozitivan stav prema starenju.

Drugi istraživači su saglasni da veća genetska uloga u poodmaklim godinama ne umanjuje koristi vežbanja, sna i ishrane. Trebalo bi da pokušamo da optimizujemo sve to, rekao je Nir Barzilai, direktor Institita za istraživanje starenja pri medicinskom koledžu Albert Einstein. Ali, nekolicini srećnika čak ni nezdrave navike ne uspevaju da skrate život.

Puše, piju i jedu slatko, a žive preko 100

U studiji iz 2011. godine koja je obuhvatila 477 ljudi starosti između 96 i 109 godina, Barzilai i njegove kolege na Institutu za istraživanje starenja pri Univerzitetu Yeshiva otkrili su da su ovi pojedinci zapravo imali nešto lošije navike od kontrolne grupe. Oko 50 odsto je pušilo, otprilike polovina je bila gojazna ili sa viškom kilograma, a manje od 50 odsto se bavilo čak i umerenim vežbanjem. „Kao grupa, uopšte se nisu ponašali kako treba“, rekao je Barzilai.

Uprkos tome, imali su isto toliko gena povezanih sa kancerom, Alchajmerovom bolešću, srčanim bolestima i dijabetesom kao i kontrolna grupa. Njihova prednost je umesto toga bila povezana sa nošenjem gena povezanih sa sporijim procesom starenja – gena koji su izgledali kao da ih štite od tih bolesti, baš kao što mladost štiti mlađe ljude.

Kako funkcionišu ti takozvani anti-ejdžing geni? Barzilai je rekao da oni imaju tendenciju da potiskuju hormone koji podstiču rast. Nekoliko postojećih lekova takođe može da proizvede takav efekat, uključujući lek za dijabetes metformin i široko korišćene GLP-1 inhibitore za dijabetes i gojaznost.

Jednog dana više nas moglo bi da se približi 120

Još jedan razlog za sumnju da genetski uticaj raste sa godinama pružaju istorijski trendovi. Iako je očekivani životni vek drastično porastao u poslednjem veku, udeo ljudi koji dožive stotinu godina promenio se vrlo malo, rekla je Paola Sebastiani, biostatističarka sa Univerziteta Boston.

Istraživači takođe upozoravaju da ne treba pretpostaviti da su svi faktori sredine pod kontrolom pojedinca. Dugovečnost je blisko povezana sa socioekonomskim statusom i izloženošću zagađenju vazduha, između ostalih faktora. Pomoći svima da žive duže i zdravije zahteva od društva da učini zdrav život dostupnijim i pristupačnijim.

Mnogi od retkih elitnih dugovečnih koji pređu stotu to čine bez krhkosti, bez trošenja bogatstava ili praktikovanja ekstremnih dijeta od blendiranog povrća i suplemenata. Jeanne Calment, Francuskinja koja se često navodi kao najdugovečnija osoba u istoriji, navodno je počela da puši dok je živela u staračkom domu sa 112 godina – i potom živela još jednu deceniju. Ipak, tokom većeg dela života redovno je vežbala, jela svežu hranu i dobro se brinula o sebi. Ta kombinacija daje naučnicima razlog da se nadaju da bi jednog dana više nas moglo da se približi 120, a da pritom ostanemo zdravi i da uživamo u životu.

rs.bloombergadria.com