U borbi sa dosadnim korovskim biljkama poljoprivrednici i proizvođači povrća koriste razna sredstva kako bi ih istrebili. Da li vam je ikad palo na pamet da korov pojedete? Šalu na stranu, mišjakinja jeste korov, ali je jestiva, zdrava biljka koja se u ishrani ljudi koristila još u starom Rimu. U narodnoj medicini primenjuje se već vekovima i to za brojne bolesti, ali je najbolje dejstvo pokazala kod problema sa plućima i disajnim organima.
Mišjakinja (lat. Stellaria media) je jednogodišnja biljka iz porodice karanfila. Ima nisko stablo i lišće nežno zelene boje, a raste kao „pokrivač“ po zemlji. U narodu je poznata i pod imenima: mišje uho, crevac, ptičja trava, zvezdica, mokrica… Koristi se za ishranu stoku, a posebno je vole svinje i guske, ali može biti štetna ukoliko životinje ovu biljku jedu u većim količinama. Mišjakinja niče u rano proleće, cveta od marta do oktobra i uspešno odoleva čak i mrazu. Samo jedna biljka daje do 15. 000 komada semenki koja klijavost zadržavaju i do 23 godine. Seme klija tokom cele godine iz plitkog sloja zemljišta na temperaturama iznad 2°C. Voli humus i kao korov se javlja na oranicama, u baštama, vinogradima, voćnjacima, na vlažnom zemljištu pored reka i potoka, na livadama. Baštovani ne vole, ali tamo gde ima mišjakinje nema pirevine i drugih vrsta korova koje potiskuje. Odlična je pokrivna biljka, kao prirodni malč i pomaže obogaćivanju zemljišta humusom. U baštu privlači ptice, ali je i prenosnik virusa krompira, domaćin insekata i nematoda. Od mišjakinje treba razlikovati visoku mišjakinju ili puckavicu Stellaria holostea, koja nije jestiva.
Mišjakinja je izuzetno bogata vitaminom C, sadrži minerale (kalcijum, magnezijum, kalijum, bakar), eterična ulja, antiseptike, belančevine i druge korisne materije. Bere se tokom ranog proleća dok je veoma mlada zajedno sa zemljom koja se posle očisti, a jestivi su listovi i cvetovi koji osuše i koriste za pripremu čaja. Mladi izdanci podsećaju ukusom i mirisom na mlade klipove kukuruza, pa se mogu jesti sirovi kao salata. Starije delove biljke odstraniti, jer nisu jestivi. Priprema se i kao varivo poput spanaća, koristi za čorbe, salate, dodaje se ostalom kuvanom povrću, dok se semenke skupljaju i koriste za posipanje peciva. U narodnoj medicini najčešće se kuva čaj od mladih listova biljke ili belih, zvezdastih cvetova. Čaj od mišjakinje služi za ublažavanje kašlja i pomaže za lakše izbacivanje šlajma. Korisna je kod bronhitisa i ostalih bolesti pluća, kod problema mokraćnih kanala, koristi se za lečenje upale očiju, rana i čireva, psorijaze, a ima i blago laksativno dejstvo. Ne preporučuje se trudnicama, dojiljama i deci. Ukoliko se suši i čuva za čaj onda se bere tokom leta u vreme intenzivnog cvetanja. Ipak, ne treba zaboraviti da je mišjakinja pre svega korov, pa ukoliko se ne suzbije na vreme, recimo u bašti, može da predstavlja ozbiljan problem u ozimom lukovičastom povrću. Kako raste po zemlji kao „tepih“ štetno utiče na rast luka koji se teže probija kroz ovaj „biljni pokrivač“, a kasnije može da predstavlja i veliki problem kod ubiranja plodova. Osnovni način suzbijanja korova pa i mišjakinje u povrtarskim usevima su intenzivne, pravilno i na vreme izvedene agrotehničke mere kako osnovne, tako i dopunske obrade zemljišta.
Izvor: Agrobiznis magazin
